Svetlana A., medicinska sestra koja radi u jednoj od privatnih klinika za vantelesnu oplodnju je majka dve ćerke koje je dobila donacijom jajne ćelije, nakon „putovanja“ koje je za nju počelo 2017. godine.
Svetlana kaže da je nešto sa čim se uobičajeno sretala radeći u klinici za VTO kod budućih majki sramota i krivica koju ove žene osečaju a o kojoj je često slušala tokom prvih konsultacija, i da je to prepoznala i kod sebe jer je i sama prošla kroz taj doživljaj.
„Iako se promene dešavaju, još uvek postoji stigma oko korišćenja donirane jajne ćelije za stvaranje porodice“, kaže Svetlana. „Osećamo se tajanstveno. Osećamo se možda čudno ili kao da se igramo sa sudbinom, ili da su naši ženski organi nekako manje vredni, da mi kao žene, a možda i kao majke, možda nismo dovoljno dobre“.
„Volim da mogu da podelim informaciju sa potencijalnim roditeljima naše klinike da sam koristila doniranu jajnu ćeliju za stvaranje svoje porodice. Često čujem uzdah olakšanja od budućih roditelja, praćen radoznalošću i pitanjima.“
Evo nekih uobičajenih pitanja koja Svetlana dobija od budućih roditelja koji žele da saznaju više o donaciji jajne ćelije:
Da li ih voliš onoliko koliko si se nadala da ćeš ih voleti?
Da. Nemam biološku decu sa kojom bih mogla da ih uporedim, ali nikada nisam volela nekoga na način na koji volim svoje kćerke. Kao i većina roditelja, duboko sam vezana za njih, duboko povezana sa njima. Ne bih oklevala da se žrtvujem za njih. Ništa mi nije važnije od mojih devojčica. Konstantno se zabavljam sa njima. Želim im sve dobro u životu. Ne mogu da zamislim da ih volim više nego što ih već volim.
Da li znaju svoju priču, da su došle iz donirane jajne ćelije?
Da. Pričam im njihovu jedinstvenu priču otkako su rasle u mom stomaku. Govorim verziju priče koja je prikladna za njihov uzrast, a razvijam je kako rastu. Trenutno, s obzirom na to da imaju četiri i šest godina, ovako im pričam: „Mama i tata su dugo čekali da odluče da imaju decu. Kada sam bila spremna da imam decu, bila sam starija i nisam imala puno jajnih ćelija. Otišli smo kod posebnog doktora koji može da pomogne ljudima da imaju bebe. Doktor je našao nekoga ko ima višak jajnih ćelija koje može da podeli. Doktor ih je pomešao sa nečim od tate i stavio taj maleni, sitni deo unutra u mene. I šta mislite? Taj mali deo je porastao u vas, u meni.“
Ovo je trenutno jedna od njihovih omiljenih priča pred spavanje koju me pitaju da im pričam. Moja šestogodišnja ćerka ponekad kaže na kraju: „Ja sam čudo“.
Da li vaša deca liče na vas?
Moja starija kćerka izgleda kao kombinacija njenog oca i moje majke. Vrlo čudno, s obzirom da je moja majka umrla sedam godina pre nego što se rodila Sofija, ali imaju iste oči. Moja mlađa kćerka ima sličnu građu tela kao ja, ponaša se kao ja, izgleda kao ja. Kada sam bila mala, brundala sam kada sam jela obroke koje sam volela. Ona brunda kada jede doručak. Voli da nam izvodi predstave u dnevnoj sobi, izmišljajući pesme i plesove. Pogađate ko je takođe voleo to da radi, a ponekad to i dalje radi? Tačno, ja.
Da li se ikada neko pita da li su vaša deca zaista vaša?
Sve vremena na vreme. Imala sam 48 godina kada se rodila Sofija, a 50 kada se rodila Mila. To se dogodilo na kasi u prodavnici, na plaži, u zoo-vrtu, u akvarijumu, na igralištu, na aerodromu, u osnovnoj školi, bioskopu, apoteci, u restoranu. Neko je greškom pomislio da sam njihova baka. Najgori slučaj bio je u zoo-vrtu. Bila sam sa njihovim ocem (mojim tadašnjim suprugom) i Sofijom, kada je imala dve godine. Stala sam da napravim sliku njih dvoje kako gledaju majmuna. Starija žena me je glasno pozdravila, govoreći kako je divno što sam dovela svog sina i unuku u zoo-vrt. Bila sam užasnuta, povukla sam se i nadala se da moj (mnogo mlađi) suprug to nije čuo. Gospode, ne mislim da je čuo, ili ako jeste, bio je ljubazan da se pretvara da nije. Kada vas jednom pomisle da ste baka u prodavnici, zoo-vrtu, školi, aerodromu i tako dalje, počnete da se navikavate na to, prebolite to i smišljate sjajne odgovore koji pomažu da se ublaži neugodna situacija.
Šta ako donor jajnih ćelija poželi da dođe i pokuša da uzme decu jednog dana?
Ona to neće učiniti, niti može. Veoma sam zahvalna što je podelila svoje jajne ćelije sa mnom, to je neprocenjiv poklon. Ali ni u kom slučaju moje ćerke nisu njene ćerke koje može držati i odgajati. Ja sam njihova majka. Ja ih negujem, hranim, učim ih, grlim, pevam im, disciplinujem, oblikujem, utičem na njih svakodnevno. Donor mi je darovao mogućnost da ih uzgajam u sebi i da im dam šablon genetskog materijala da rastu. Volela bih da moje ćerke jednog dana mogu da je pronađu, da saznaju više o ovom delu svog genetskog porekla, ali do sada je ona izabrala da ostane anonimna. Ja sam radoznala i zainteresovana za nju, pa ako ikada promeni mišljenje, bila bih srećna da je upoznam. Ali ona nikada ne bi mogla i ne bi smela da oduzme Sofiju i Milu iz mojih majčinskih ruku. Zakon to podržava.
Neke žene često imaju jaka osećanja zbog ovog procesa jer su podnele toliko gubitaka i razočarenja. Pitaju se da li im svemir pokušava reći da nisu namenjene da imaju decu.
Šta želim da im poručim jeste da ne mogu govoriti u ime svemira, ali ako zaista žele decu, mogu sa puno samopouzdanja reći da će se to dogoditi. Biće uspona i padova i preokreta koje nikada ne bi mogle da zamisle, ali molim ih da nastave da gledaju ka svom cilju. Žele decu. Zaslužuju da imaju decu.
I na kraju, da li se isplati?
Da, vredi svakog izazovnog koraka koji preduzimate. Vi vredite, i oni vrede, takođe.
Ukoliko imate još neka pitanja, pišite nam ili nas pozovite za više informacija:
+381.60.0726.525
Želite da dobijete ponudu za neki od naših tretmana?
Kontaktirajte nas i dobićete vašu individualnu ponudu ili savet koji je tretman najbolji za vas.